Pise: Nina Dodik, MSc.
Da li ste ikada posmatrali kako se trogodišnjaci, četvorogodišnjaci ili petogodišnjaci igraju na podu? Majka ih zove iz susedne prostorije, viče na sav glas: „Jelo je na stolu… dođite, jelooooo je na stoluuuuu!“ Šta mislite šta joj deca odgovaraju? Kada ovo pitanje postavim na predavanju koje držim u bolnici u kojoj radim sa pacijentima koji imaju srčana obolenja, često čujem odgovore „sad ću“, „nisam još gladan“, „ mama šta ima za jelo“… Tek poneko mi odgovori ono što je zapravo tačno, a to je da naša mala deca NE KAŽU NIŠTA, jer ona mamine naredbe nisu ni čula. Pitate se zašto. Ta naša mala deca se nalaze u stanju koje se naziva FLOW, jednom stanju gde su ona u sadašnjem trenutku, za razliku od nas odraslih koji smo konstantno u prošlosti ili u budućnosti, a tako retko u sadašnjosti, u ovom trenutku. Naša mala deca ovu izuzetnu veštinu zadržavaju negde do polaska u školu, a onda nažalost ova veština više nije poželjna. Često mi se pacijenti žale kako ne mogu da „isključe misli“, da se opuste, kako imaju u glavi jedan „karosel“, jednu vrtešku raznoraznih situacija, misli, koja je konstantno prisutna i vremenom izaziva probleme. Da li ste često u situaciji gde sebi kažete: „Puna mi je glava… ne mogu da prestanem, ne mogu da zaspem, samo se misli vrte i vrte i vrte… ustajem umoran…“ Ako ste se pronašli u ovim rečenicama, ovaj tekst može da vam pomogne da nešto promenite i da se oslobodite neprestanih misli koje opterećuju.
Generalno, problem nas ljudi na Balkanu, izmučenih ratom, siromaštvom, kolektivnom traumom je da nas je život naučio da stalno budemo u nekom „gardu“, znači nema opuštanja.
Jednostavno, godine loših iskustava, koje su doduše iza nas, ali koje su dugo trajale, naučile su nas da se ne smemo opustiti. Sećam se svoje bake koja je rođena 1923. godine, kada god me je videla da se kao tinejdžerka odmaram, uvek je kritikovala kako sam „zaludna“. U prevodu, nisam smela biti bez posla. Dobro je da se vremena menjaju i da se radi na osvešćivanju naših kolektivnih trauma.
Da ukratko objasnim. U našem telu postoji autonomni nervni sistem koji je zadužen za sve funkcije koje se u telu obavljaju automatski (disanje, razmena materija u organizmu, varenje itd.). Donedavno se verovalo da je ovaj sistem potpuno nezavisan od naše volje, da na njega nikako ne možemo uticati, međutim, najnovija istraživanja pokazuju da naše misli, a zatim i naša dela, itekako utiču na ovaj sistem.
Da pojasnim, autonomni nervni sistem sastoji se od simpatikusa i parasimpatikusa. Da bi vam lakše bilo da razumete, zamislite simpatikus kao gas na autu, a parasimpatikus kao kočnicu. Da bi naše telo funkcionisalo kako treba, smene između simpatikusa i parasimpatikusa bi trebale biti približno jednake. Šta to znači? Zamislite da šetate šumom i ispred vas se pojavi medved. Kako ćete reagovati? Reagovaćete automatski – vaš frontalni deo mozga (zadužen za rasuđivanje) će se isključiti i po automatizmu, prirodno, daćete se u beg. Prilikom tog bega nećete razmišljati, reagovaćete instinktivno, srce će početi da lupa, zenice oka će se proširiti, postaćete senzitivniji, obazriviji, možda ćete se pomokriti (jer je razlika da li bežite sa 200 mililitara urina više ili manje)… Čak iako niste tri noći spavali, odjednom ćete dobiti snagu u nogama, pritisak skače, nivo šećera skače… Sve su to potpuno prirodni procesi koji su zaduženi da nas sačuvaju stresnih, opasnih situacija. E sad, medved je otišao, vi ste se negde sakrili i sada bi stres trebao da se smanjuje, a parasimpatikus, tzv. kočnica, bi trebao da preuzme regeneraciju organizma.
Kod 90% pacijenata kod kojih radimo merenja stresa putem biofeedback aparata, ispostavi se da je stresna situacija prošla, ali se mi ne opuštamo već ostajemo pod uticajem simpatikusa. Jednostavno, ne umemo da se isključimo, ne umemo da se regenerišemo. Dok je organizam mlad, on može i da „nosi“, kako ja volim u žargonu reći. Ali kad pređemo tridesetu, stvari počinju ići nizbrdo, javljaju se hronične bolesti koje pokušavamo da zalečimo, bez da se bavimo onim što je dovelo do njihovog pojavljivanja. Ono što je izuzetno važno da shvatimo, a kroz mnoge studije je dokazano, jeste da naš mozak NE RAZLIKUJE ONO ŠTO JE STVARNOST I ONO ŠTO MI U SVOJOJ GLAVI ZAMISLIMO ILI PREDSTAVIMO. Naš mozak će reagovati aposolutno isto ako se nalazimo u nekoj stresnoj situaciji ili ako mi sami tu situaciju predstavimo kao stresnu. Da pojasnim kroz primer, sjećate se vaših prvih časova vožnje, izlazite na cestu, puno je saobraćaja, ne možete da „pohvatate“ znakove, da pratite saobraćaj i takva situacija izaziva kod vas veliki stres na koji telo reaguje gore opisanim mehanizmima. E sad, realno gledano, biti u autu u saobraćaju i nije nešto što treba da izazove veliki stres s obzirom da je sa vama instruktor. Još jedan primer kako sami pokrenemo simpatikus bez da se zaista nalazimo u nekoj opasnoj situaciji – imate povišen pritisak, merite ga kod kuće i vrednosti su zadovoljavajuće, ali kada odete kod vašeg lekara, njegovo merenje pokazuje da vam je pritisak povišen…
Dakle, većina nas dobro reaguje na stres, ali kada taj stres prođe, umesto da se aktivira parasimpatikus tj. sistem za regeneraciju, to se ne dešava, već osobe ostaju konstantno u jednom stanju napetosti „za svaki slučaj, ako se nešto desi da ja budem pripremljen“. Ovi pomenuti obrasci delovanja vremenom iscrpe organizam. Nakon meseci ili godina u kojima sistem za regeneraciju nije bio u upotrebi kako treba, on sve više slabi i kada se pojave bolesti nije više u stanju da regeneriše organizam. Evo česte situacije: kada se balans organizma poremeti npr. „skoči“ pritisak ili šećer, organizam čini sve da ponovo uspostavi ravnotežu i vrati se u početno stanje. Međutim, kada pritisak „skače“ svaki dan duži vremenski period (šest meseci ili možda čak i par godina) organizam prestaje da se suprotstavlja, visok pritisak postaje jedno konstantno stanje – “normalno stanje“, parasimpatikus je iscrpljen i više ne regeneriše organizam.
A šta treba da radi takozvana „kočnica“ i kada se aktivira, pročitajte u drugom delu.
Kako smo objasnili u prvom delu članka, simpatikus je deo autonomnog nervnog sistema zadužen za naše ponašanje u stresnim situacijama. Parasimpatikus je zadužen za regeneraciju tela. Sva ona „šteta“ koju napravi simpatikus, parasimpatikus treba da ispravi. Kada je parasimpatikus aktivan? Kada spavamo, kada se krećemo (ovde se ne misli na kondicione i kardio treninge), kada šetamo… Parasimpatikus je aktivan u flow stanjima. Koja su to flow stanja? Flow je engleska reč i označava jedan osećaj mentalne koncentracije, blaženstva i potpune udubljenosti u aktivnost (udubljenost koja se javlja sama od sebe i doživljava se kao uzbudljiva).
Zamislite nekog kompozitora koji stvara svoje umetničko delo, on je potpuno koncentrisan na svoj rad te ne čuje i ne vidi ništa oko sebe. Ili zamislite trenutak kada vodite ljubav, tada ne opažate svoju okolinu već ste isključivo prepušteni uživanju. Neke kompjuterske igrice izazivaju flow stanje i baš zato što se u tim stanjima osjećamo ugodno, vrlo lako postajemo zavisni od igrica. U ovom stanju izlučuju se velike količine dopamina, serotonina, endorfina. Svi ovi neurotransmiteri doprinose jednom osećaju spokoja, blaženstva i sreće. Da li ste se ikada posle orgazma osećali loše?
Upravo ova stanja regenerišu organizam, oslobađaju od stresa, zaustavljaju razvoj bolesti ili sprečavaju njihovu pojavu. Glavni i odgovorni za regeneraciju je živac vagus. Puno studija i tekstova je napisano o ovom nervu i o njegovoj isceljujućoj moći. Vagus je glavni živac parasimpatičkog sistema i reguliše aktivnosti svih unutrašnjih organa. Kada je vagus aktiviran, onda je aktiviran i sistem za regeneraciju. U prevodu, naše telo se regeneriše, zaceljuje, bolesti ne napreduju. Imate visok krvni pritisak, aktivirate živac vagus i istog momenta vaš krvni pritisak počinje da pada. Isto je sa visokim šećerom u krvi. Imate lupanje srca, ili povišen puls, aktivirate vagus i vaše srce se smiruje. Volim reći da je vagus punjač za naš organizam. On pomaže da parasimpatikus obavi svoju ulogu kako treba.
Kako aktivirati vagus i ojačati paraksimpatikus? Postoji više, relativno jednostavnih, načina da aktiviramo svoj živac vagus i pomognemo organizmu da se nakon izlaganju stresu vrati u stanje mira. To su, kako sledi:
Duboko, svesno disanje. Sporo i duboko disanje, osobito produženje izdisaja u poređenju s udisajem, može stimulisati živac vagus. Za to su posebno učinkovite tehnike poput disanja 4-7-8, gde udišete 4 sekunde, zadržavate dah 7 sekundi, a zatim izdišete 8 sekundi.
Izlaganje hladnoći. Kratko izlaganje hladnoći, kao što je tuširanje hladnom vodom ili pranje lica hladnom vodom, može aktivirati živac vagus.
Vežbe pevanja i pevušenje. Pevanje, pevušenje ili pevanje mantri može povećati aktivnost vagusa jer te aktivnosti uključuju vibracije grkljana, koje mogu delovati na živac vagus.
Joga i meditacija. Određeni položaji joge i meditacijske prakse mogu imati umirujući učinak na nervni sistem i stimulisati živac vagus.
Progresivno opuštanje mišića. Ovom tehnikom posebno naprežemo različite mišićne grupe, a zatim ih svesno opuštamo. To može pomoći smiriti telo i aktivirati živac vagus.
Refleksologija i akupresura. Određene tehnike masaže čiji je cilj poticanje opuštanja također mogu stimulisati živac vagus.
Društvena interakcija. Pozitivne društvene interakcije također mogu pridoneti aktivaciji vagusnog živca jer potiču osećaj povezanosti i opuštenosti.
Vežbanje varijabilnosti otkucaja srca koje se često izvodi pomoću biofeedback uređaja, može pomoći u poboljšanju funkcije vagusnog živca.
Da zaključimo: puno loših navika dovodi do raznih bolesti. Kako je u uvodnom delu napisano, naše podneblje je generacijama odrastalo u ratovima i borbi za preživljavanjem. Dok je organizam mlad i jak, on pokušava da kompenzuje tu našu nesvesnu napetost, taj stalni gard koji stvorimo prema životu. Međutim, organizam vrlo brzo biva iscrpljen i mi već posle tridesete godine počinjemo da osećamo prvu štetu koju smo sami sebi načinili nesavesnim životnim navikama. Prevencija bolesti je ključ uspeha, ali potrebno je osvestiti i nesvesne loše navike, zarobljenu energiju, traumatična iskustva i sl. Prvi korak ka uspehu je spoznaja problema. Ne dozvolite sebi da budete konstantno zarobljeni u prošlosti ili budućnosti. Naučite živeti u sadašnjosti. Apsolutno sam svesna da je najteže raditi na sebi i svi oni koji se upuste u ovu „igranku“ moraju biti svesni da je svaka promena jedan proces i da se ništa, apsolutno ništa, ne dešava preko noći.
